Приповетке / Вељко Петровић

14 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Стипа Паштровић није био глуп човек. И гимназију и правничке испите је полагао врло добро, јер је, као сељачки син који није имао ни на ког да се ослони, морао да ради и савесно учи. Он је по томе морао постати неки изузетак и смешна фигура у овој отаџбини протекција. Као припрости Буња, са сељачки пуним, руменим образима, са старовременским појмовима о зарађивању, он је стрчао у овом граду олигархије, у ком су помоћу досељених, нескрупулозних чиновника, наизменце владале две помађарене породице, обогаћене зеленаштвом, вармеђским лиферацијама и разним паланачким злоупотребама, породице Ферића од Бајмока и Вајтбаха од Чонопље, који су мењали жене и метресе као пунокрвне хатове, разбијали огледала по пештанским каванама и шампањским чеповима гађали рабине, а револверским метцима бушили циганске инструменте.

Док су његови другови просто пренашани преко испита помоћу компендија и стричевских посетница с племићским крунама, он је морао да стрепи за зеденим столом, и ако је целе године ишао на предавања, и да се топи од милине кад би га професор погледао и изјавио да се сећа његове физиогномије. Док су његови другови играјући с бледуњавим престоничким мазама стицали познанства, братимства и меничне потписе пресветле, или бар будуће пресветле, господе, и тако сачекавали редом класе, он је остао непознат, туђ и непосвећен у лавиринту друштвеног уважавања и напредовања. ј

Тек када се вратио у родни град с дипломом, би пронађен и примећен.

Али је и надаље остао туђ. При првим састанцима с некадашњим друговима, сада солгабировима, жупаниским писарима и секретарима, запазио је да њему још много нечег не достаје, крај свег оспособљења. Они су зачуђеним очима проматрали Буњу од главе до пете, и он је осетио да се они тек досећају његова имена и да траже у његовим цртама своје успомене, да му се чуде и да му с усиљеном срдачношћу пружају руку, тресу је, а да му силом и снис-