Приповетке / Вељко Петровић

~

160 | ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

с врата прихватиле жена и кћи, ижљубише је церемонијално и ударише у запевку.

Домаћи се ускоро удалише, а гости, угрејани од пећи и од чаја, заспаше, али око поноћи Вујовић и Вујовићка одједном се тргоше.

— Ти сал спи! Хич не бригај! Хич, јаз сум тук! — прошапта значајно домаћин, дотичући груди, па седе крај пећи и поче завијати цигарету.

·" Али мирна сна није више могло бити. Газда је непрестано излазио и улазио а Вујовићи су се непрестано, сваки пут, будили.

— Ти сал спи!

Међутим споља су допирали сумњиви звуци. Час неко звиждање, па трк, па опет неки брзи и грлени говори, вуча опанака и неко шкљоцање. Тада би Арнаутин излазио. Вујовић се једном дигао за њим и вирнуо кроз прозорче. Напољу је био потпун мрак, само би креснула по која светла тачка у близини, вероватно од цигарете, а иза брдашца се пушила магловита светлост. Сумњиви звуци и гласови учесташе, док се одједном не разабра јасно ватрена бујица једног те истог говора, правог говора, узрујане и жестоке беседе, однекуда са висине. Вујовићу одмах сину пред очима: то ће бити узбуна, то неко, можда какав имам, буни народ са мунаре, пре ће бити да га буни но да га умирује. | – Арнаутин је наставио да излази и улази, А Вујовић је сад већ познао сасвим сигурно ињегов глас. Кадгод би се враћао у одају грицкао би нервозно брке и цигарету а примећујући да Вујовић не спава умиривао би га руком и шиштавим гласом:

— Сал ти спи... Хич!.. Јаз тук!

Али гласови су се напољу множили; нико да се насмеје, напротив, као да се препиру. Већ и два-три удара о зид.

Арнаутин опет скочи. Вујовић не скида ока с њега испод трепавица... Благо деци што спавају као код куће, а деда се и несвесно моли Богу! Жени је шапнуо да ћути. Она га само грчевито стеже за мишицу испод ћебета.