Приповетке / Вељко Петровић

ТЕРЕТ | 161

Арнаутин је напољу нешто бесно говорио. Као да је грдио и претио. На то се они тамо једва утишаше и удалише; но невидљиви „имам“ је и даље, и још гласније и страсније, проповедао. А Арнаутин ушавши унутра задихано дуну па запали свећу и, блед, севајући очима, позва Вујовића главом.

— Знаеш, јаз дават беса, глава дават'! Ама, дизувај се, све, па, слице, а ти с Алахом!- Ама хитро! јаз праштам на хатар на село! Хич не бригај, ама, хитро !

Жена седе и погледа дубоко мужу у очи:

— Знаш ли сад шта ћемо с њим 2

Не смејући да се окрене према деда-Тодору, који је престао да шапуће завучен у утао, директор удахну ваздух целим грудима:

— Пусти, ја ћу то већ да свршим, а ти почни само да спремаш, али истија. Њега не дирај, а за њега одвој два ћебета и рубља и одела!

Затим се диже и позва Арнаутина пред врата на разговор. :

— Могу ли да ти оставим стара оца 2 Поштено ћу ти платити, у злату и у сребру.

— Хич не бригај, господ! И јаз имат татко! Ем, Србија се врнат, Суљо хрз не губнат!

— Шта ћу, видиш оно двоје, ти тек почињу да живе! Ако останемо дуже ја ћу наћи пута и начина да ти шаљем још пара. Само да га пазиш као свога оца! Како ти је право име 2

— ... Суљ Реџеп Вајсат... хич не бригај, господ! Хоће скапнут, како Алах наредит, хоџа гу хубаво погребнат, Србија се врнат, твој папаз гу погребнат!

Вујовићеви се, брзо а пажљиво, спремише. И деца су била под утиском нечег тајанственог, па су се покоравала родитељима и полако су се извлачила.

Чим је окно приметно помодрело, и онај имам напољу умукну. Уопште, и цела се узбуна утишала или притајила. -

Деда-Тодор се“није мрднуо ниједном док су се његови облачили и крадом излазили, готово пузили напоље. Чак је престао и да дише видљиво, и, када

Вељко Петровић: Приповетке. - П