Приповетке / Вељко Петровић

162 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

се Вујовић с узнемиреним срцем још једном, по последњи пут осврнуо на њега, само је по његовим уснама приметио да је још жив.

Деца су изашла била прва и буновно проматрала како оба Араутина, у највећој журби, опремају коње, удешавајући их и за јахање. Бата је био замурен у шал; чувши да ће он јахати с мајком на мркову одмах је схватио шта се дешава у њиховој породици. Ћутао је, и није се усудио ни да погледа у сестру а камо ли да одговара на њено потајно и бојажљиво питање:

— А како ће деда 2

Вујовић се извукао као после подмукле крађе, и дрхтао је, намрштен и блед, као да је за собом оставио оца у крви.

— Хајд, хајд! — пожуривали су их оба Арнаутина, стежући једном руком вођице а другом кајише од манлихерки.

Кад секицу дигоше на коња испред оца она се узнемирено осврташе, а када пођоше она зачуђено запита:

— А дедаг

— Ћут'! — писнуше кроз зубе и мати и отац не скидајући очију с пута, правцем преко брда.

(Секици се стеже грло, у глави јој се завртеше мисли и слике: шта ће сад деда кад се пробуди, сам, без њих2 Она хтеде да се заплаче али се плашила од мргодног ћутања свих ових око ње. Тако, ћутећи, успеше се они на прво брдашце, одакле се цаклила обележена мразна стаза јучерашњих избеглица. Она је вијугала, сада у једну мрачну, још магловиту котлину, а после, тамо, преко, на оној искрхано и оштро кривудавој, пустој и тврдој планини, она се сијала као први румени снег.

Тек ту на висини, пред силазак у низину одакле ће се видик од позади затворити, осврнуше се у страну сви, да бар половину погледа пошаљу Арнаутовом дому. Но пре него што су им очи могле да слете онамо, они, с ужасом, угледаше с десне руке четири српска војника, лежећи на леђима, с раширеним ру-