Приповетке / Вељко Петровић

176 · ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— Ако си, сине мој једини, с тешким грехом легао у гроб, нека ти се смилује Бог милостиви и нека врати мир твојој грешној души!

Али Сава, сад већ цвокоћући, готово кроз плач поче да моли:

=— Па, мати, ја сам, ваш Сава, жив сам забога, отворите ми, забога!

И старица тек тада се прену, спусти очи, окрете се вратима и, готово престрављена од изненадне радости, забабра дрхтавим рукама око резе.

— Саво, сине, Боже мој, ти си, опрости ми, Боже...

Али га не загрли, видевши га онако крвава она му се спусти на десну руку, пољуби га у рукав, и нежно као кад је још одојче био поведе га унутра.

— Боли ли те, сине, опрости, сине, лудој мајци!.

>

Сава је био веома јака живота, а мати га је неговала, преболео је. Размрскана му је лева страна образа и изгубио је лево око. Иначе је и сада као увек, миран, вредан и ћутљив. Ретко га ко може намамити да исприча како је дошао до садашњег свог имена. Кад се придигао, одмах је оправио донекле своју кућу. Никоме се није тужио, а ни њега више нико није дирао. И тако, уверен сам, ако Срби још. једном дођу овамо, покојни Сава се неће ни тада изменити, нити ће се икоме светити.