Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА 17

нос у устајалој одаји, поплављеној колоњском водом и папреним мирисом одола. Праја

Није смео да пита, шта јег Чекао је.

А госпођа је пред огледалом растезала лице, очи, уста и образе, овлаженим прстима и језиком брисала са обрва, трепавица и усана бели прашак. И правећи тако комичне гримасе у огледалу, као напуштено дериште кад само остане у соби за примање, није се ни освртала на мужа иза својих леђа, но поче брзо, испрекидано и равнодушно, као да тврди како је небо ведро:

— Молим те, Пишта, да ми даш сто круна, боже мој, како је брзо посукнуло ово огледало, који му је ђаво! — треба данас да купимо за жур бисквита, сендвича; а и коњак и рум нам је нестао. Оно што још има у флашама, исхлапило је. Аи фризерка ме је данас гњавила. Помисли, молим те, ни млека“ рица нам не да млека. Као да ћемо утећи. Но ова ме данас баш није очешљала по вољи. Морам је и по подне позвати. -

У Паштровићу се полако кухало. Мешали се у њему стид и срдња.

Она је удешавала косу, извлачила је над слепим очима, јер за њено округло лице није стегнута фризура. .

— Дај ми жижице, да угрејем бренајзн. Ако имаш посла, нећу те задржавати. Та где је шпирит2 Маришка-а! Шпирит ми донесите!

Паштровић ју је гледао и попуштао је. Бес му се прелио у тугу.

Жао му је било те жене, она тек ако нешто назире од несреће која јој прети. Њему се још и сада свиђао њен стас, њен бели, обли лакат и пуни снажни врат. Она се кретала као мачка. И ако је била крепка, пуна крви и здрава меса, ипак јој је сваки покрет био заокригљен, некако чедно леп, као да зна како то годи једном пару очију које је вазда милују, а као да чека, кад ће се једна заљубљена, дрхтава рука превући преко њеног тела, топло и голицаво.

Он је волео ту жену, ваљада, јер није никад

Вељко Петровић: Приповетке 2