Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА 19

рђаво маневрисао нисам ја крива. Тата ти је говорио и говорио, раскини са Ћулафалвијевцима. Горе су пали конзервативци у немилост. Ма грмило-пуцало доћи ће радикали. Требало је да си се одмах спрегнуо био с Вајтбасима. Био би данас велики жупан,, или барем државни секретар. Овако те је онај штребер Петика преко ноћ преухитрио. Још ће ти и јавно бележништво отети. Иди горе! Шта седиш ту!

— Не иде то сад већ. Готова је ствар. Балогијева је жена била код министра. Готово је. Нема се шта више чекати.

— Издржи.

— Не иде више. За који дан сам пропао! рече лагано Паштровић, цртајући палицом у ознојеној руци по сагу слова п-р-0о-п-а-о.

— Про-па-02 — шапну жена, као од страха да послуга у побочној соби не чује, и окрете се и погледа у погружена, затегнута и бедна леђа мужева, као у лешине која се надула над водом.

— Да — пропали смо. И ја, и тии Ержика с нама. |

—_ И ти то тако мени кажеш! И ти то сад мени кажеш! Знаш ли ти шта то значи, знаш ли ти тог

Усне јој помодрише и она се ухвати грчевито за мраморну плочу огледала на коју се наслонила. Била је бледа и збуњена. Она није схватила смисао овог разговора, само ју је гушила срџба и презир на тог човека, згуреног као изваљена трула клада.

Задрхтала је и хтела се устремити на њега, заронити прсте у његову косу и ноктима му раз рити лице.

На улици зазврјаше кочије враћајући се са жедезничке станице, а у њима, иза барикада од сандука, немарно уваљени путници са рачуном добити у глави, безбрижни гости с лепршавим веловима око шешира, радознало се осврћући лево-десно, и намрштени рођаци у црнини који се враћаху с нечије сахране. | Из кухиње се чује Маришкина дерњава, распуштени, напети сопран.

2%