Приповетке / Вељко Петровић

20 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Паштровићу се оловно слегао овај тренутак на прса. Најзад одлучи да се извуче, и диже главу.

Кад погледа жену, ова прсну у гласан смех и затресе се од јецања.

— Али молим те, шта ти је сад! чекај, да ти кажем све... |

— Бежи, иди, иди ми испред очију! — викала је као без ума.

— Али молим те, тешко јесте, али гледаћу да Се поправи, колико год је могуће... и хтеде да је прими за рамена.

Она се отрже.

— Кукавицо, лажо, пфуј! Срам те било, хтео си се на тако гадан начин да извучеш због тричавих стотину круна. Не треба ми, знаш, сад ми не треба. Наћи ћу и сама!

— Шта ти је сад опет Добићеш још тих сто круна. Но — и помисли: сутра ће склопити рачуне и показати јој. Онда нека плаче.

= Не још тих сто круна! Већ и тих сто круна. Зар би сад хтео да се повучемог О, о драги мој, вараш се!— И напућивши доњу усну, осмехну му се поругљиво, и загледа му се у кошуљу која му се извукла испод неборана прслука. — Буњо! Никад нећеш бити господин! Ако би се ти осећао фамилијарније на сонћанскоме друму, под паорском перином, ја нисам рођена да ти правим сириште и да твом баби

_ноге перем. ја сам те дигла, ти се мораш мојем свету прилагодити. Ако се бојиш за мене, могла сам те и досад варати — и дрско му погледа у очи. А "новацг Твоја је дужност да зарађујеш а не моја! Буња си ти још увек, Буња! Хтео би да и ја једем печених бундева... Уби се, кад ни једну жену не можеш да издржаваш!

Паштровић диже шешир и, дишући тешко, узе га чистити рукавом. Но дошавши до врата, и не окренувши се, рече потмулим гласом:

— Новац ћеш добити. А остало је моја брига. Видећеш, |