Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА 21

ЈУ.

•е

(ко седам сати увече редовно недељно друштво већ је било окупљено и распоређено у крајњем малом салону. Он је личио брачним спаваћим кутовима по скученој, пригушеној светлости коју су сањиво пуштале млечне округле сијалице из љиљанских чаша у рукама једне баханткиње од Меди, стављене на крхки сточић који је био опточен минијатурима од емаља из галантнога доба. Ту око тога сточића, као око чаробног котлића, окупљале су се госпође, да с неким развученим, наученим и наслеђеним осмехом који као копрена скрива истинско расположење, преврћу саблазну књигу у коју су сваке недеље бележиле све пикантерије из приватног живота у граду и околини.

У овој питомој избици с девичански руменим, свиленим намештајем, као створеној за нечујна шаптања, танане осмехе, неприметна подметања и женске интриге, није се осећао задах лешине ни крви кроз ускомешану пару намирисаних чипака, и ако су ту сваке среде толики и толики ближњи били рашчережени, па им се, сиротим жртвама, као светоме Јовану, још и језик избадао ситним иглицама.

Почела је стара „Пресветла“ која је, с поквареном чедношћу или чедном поквареношћу, вештачки баратала најмасивнијим изразима, и причала је о кћери посланика Вајтбаха, како се пре три дана, гола гол“ цата показала на балкону, певајући једну кочијашку песму и бацајући пољупце окупљеним шустерским шегртима на улици. Сад су је однели у саниториј, али то ништа не помаже, вели Пресветла, материна је то крв, родила се у трећем месецу, „треба јој се удати“ И Пресветла повуче дуг дим из уске египатске цигарете и духну га у вис, заваливши главу и напиривши образе тако безазлено, као дете кад прави мехуре од сапуна. Све су се смејале и занимале за појединости, само је приседниковица, названа „лајава Малчика“, била озбиљна. Ову белу, пуну и ониску женицу са жмиркавим, пепељавим очима, узвинутим, широким носићем, великим мушким устама и одсеч-