Приповетке / Вељко Петровић

22 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

ним алтом, све су мрзеле, али су презале од њенога језика. Да је одрасла у друго средини, она би може бити писала расправе о друштвеним питањима, овако јој је ватра била покривена влажним ћебетом, те је само љутим димом свога духа клала очи својим другарицама.

С њоме ни једна није могла изаћи на крај, јер није лагала и јер је била искрена и јер се знало, да јој је само језик отрован. Она је била тако смела, да се није стидела волети свога мужа, и то признавати, и остати му верна. С младим људима је била најотворенија, исмехавала је све врлине, а у дубини душе гнушала се греха. Друштво је није могло разумети и другарице су је узалуд уходиле. Тришлерка је чак свога љубавника, капетана Оросија, преклињала, да задобије лајаву Милчику. Све бадава. Најзад се утврди мишљење: болесна је. Иначе би било несхватљиво.

Та Милчика, пребацивши ногу преко ноге и погледавши около себе поругљиво, рече наједном:

— Интересантно. Докле ћемо ми жене говорити и мислити само о мушкарцима 2

— Па и они то исто чине, „само противно,“ добациће нешто јетко апотекарица Шомоди, пређе Шефер, једна пегава жена која се силно белила, да би је стругати могао, вранила косу и изгореним жижицама поправљала обрве. Имала је рескав и несавладљив глас, који је сам од себе скакао у краткој реченици по октаву. Муж јој је био близанац и заузет у апотеци по ваздан, а девер срески начелник и момак. У првом својству имао је коње и пандуре а није имао посла, а у другом својству имао је слободно срце и згодан стан. Зато Шомодијевкин чести еггог шп регзопаш нико у граду није замерао.

— Пуф! ти знаш најбоље колико твој муж има мало времена на то. Колико је сиромах заузет у послу, бринући се за здравље и добри живот твој и својих најближих. |

И лице јој се врашки искриви као пуни месец у шаљивим листовима, |