Приповетке / Вељко Петровић

32 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

зашто би прснуле у кикот, и онда би падале у наслоњаче и ударале примаша циганина по образу, а каваљерима киткале брке молећи их да им повере: ко их је учио љубити.

Халас истргнуо виолину из примашевих руку и засвирао валс. Сви су се вртели, ударајући се једно 0 друго и о довратке; остали су само Паштровић и Паштровићка.

Паштровић је гледао у полиелеј, гутао на само, а чезнутљиви таласи свирке занихали су се њиме. У сваком валцеру има једна неодољива нота носталгије..

„„Он се сећао младости. Оно две три забаве на које је ишао, узнемирена срца као швигарица, и враћао се разочаран и тужан, јер се у осветљењу и у шуштању свиле и блескању очију и минђуша налазио сваки пут осамљен, потиштен и као измучен. Сећао се, да је и он учио валцер; али га није никад играо, јер се бојао да ће погрешити, па ђе му се читава сала церекати у лице. По некад би пошао којој лепојци, али срце би му куцало. од страха, и он би се блед, не знајући шта ће с рукама, колебао, док је не би други неко уграбио. Тада би му одлануло. Мануо би све; бацио лаковане ципеле бесно у углове јевтине и стеничаве собе, загњурио главу у јастук, корео и жалио себе, и док му у ушима зуји музика, трзао би се целе ноћи, јер би јасно чуо смех једне играчице у пролазу, под туђом руком; а кад би у зору _ заспао, сањао би како клизи преко углачаног и светлог пода и гриска лепршаву девојачку косу.

— Ходи матори да играмо и ми.

Али после два три корака, Паштровићка остави мужа. — Не знаш ти то, шепртљо! Халас, овамо!

И тетурајући међу раздраганим паровима, Паштровић седе зловољан и ознојен, гледајући у жену и у инжињера, како се тесно стиснути љуљају.

Госпођа Боришка је растворила усне, као да је хтела да пије ваљда звукове и дах младог човека.

Адвокат се осети увређен. Болело га је. Није га мучила саревњивост, него осећај неправде и стида.

Можда се њему цео град смеје, као мамлазу који