Приповетке / Вељко Петровић

34 е ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

о

књигу, те је и Пресветлу из неприлике извлачио кад би се загрејала у фрише-фире.

Кад је друштво поново поседало, напољу неко цикну.

Загрми: сервус Петика! Петика Мразовић, последњи изданак старих српских патриција, на чијим разваљеним гробовима у порти још се назиру натписи, запуштени у плесни; „гражданин и сенатор слободнаго града“. Један му је прамдед дотерао чак до „Пполковника шајкашке регименте“. Исти је писао и оде у анапестима. Петика је застао сред ове галаме, бленуо је преда се разроко и шмркао. Дакле, очигледно, био је весео. Петика је служио у порезном звању, вукао је сточетрдесет круна месечне плате, а трошио је сад последње своје хиљадарке које је добио за салаш, који су купили сељаци сами, да не оде у мађарске руке. Још пре пет година је хладио мађарски ризлинг у Редереру, а данас пије и шприцере са шљивовицом. Из гимназије га истерали, јер је из ината назвао Кошута псом, данас тек сриче ћирилицу и исповеда, да српски, „с густом“, само још опсовати уме. Али кад чује гајдаша, плаче и вели, да је Ср-рбин, гази свој сопствени шешир, грли гајдаша и тепа му: — пријатељу мој, ја сам Србин! Ти ме разумеш. — Гајдаш Јоца, кад згужва петицу, клиби се и све разуме.

— Та, та, ваша Маришка не уме свући ни капут Како треба— штуцну Петика и пружи руку за чашу. Руке и ножице имао је мајушне као фрајла, прслук узан од педља, а лице црвено, безазлено дечје, да човек, тек кад му се загледа у смежуране образе, у наборану кожу на врату, на проседу, као сено суху, косу, опази да је око четрдесете. Чинио је утисак да никад није имао момаштва. Као дечко је закрж= љао и као недозрело воће у подруму, остарео је у спарним ноћима, угрејаним димом и винском паром.

Колико би кукала његова стара газдарица кад би га у наручју, онесвеслог, носила у постељу. Силно је много жалости било у његовим извраћеним очима, поцрвенелим од подишле крви, у његовим на-