Приповетке / Вељко Петровић

36 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

прасе као „јабуку“ од једног сељака коме је Прекајски био потребан. Прекајски је пустио прасе на улицу, да гуриче на увеселеније шегрчади. Жена није схватила то као питање части. То је био, у њеним очима, један благословен обичај и чисто прасеће питање. „Ти само још квариш паоре, и онако нас већ по ногама чепају!“ |

Србију није много ценио, јер тамо „професори политизирају“, али је причао сину о Војводини и о Милетићу и гласао, с негодовањем у души, за владу.

Придошли су се ревносно трудили да достигну степен одушевљења староседелаца, само Прекајски није пио јер то шкоди „очном катару“, а он и сутра има пуно посла.

Паштровић је ћутао, али кад га је жена хтела да одмами у легало, најодлучније је протестовао и довукао је столицу сасвим до Прекајског, јер га је уважавао као начитана човека.

__-— Молим те, (Стево, ти си паметан човек, реци

ми по души, је ли то све лакрдија или је озбиљна

ствар. То све ту — показа руком уоколо и стровали уље и сирће — и, и — па ухвати за златан ланац Прекајчев — и то све, што се с нама збивало и збива. Знаш — разумеш ли ме2...

— Разумем — рече Прекајски само да се отресе, видећи да је пијан. — Хм. Како се узме2 Комедија

јесте, само што нам сеу њој срце крвави. — И Пре_ кајски болно развуче своје танке, бледе и испуцане усне.

Паштровић климну главом и као за себе рече: — Само нам се срце крвави. Видиш, мене сад тек боли кад ми се при крају цеди. Боли ме — и очи му се наводнише невино и немоћно.

Прекајски се боље загледа у свог пријатеља. Затрепта и у њему једна танка жица и он положи руку с пуно саучешћа на његово раме.

— Хја, шта ћемо Морамо вући; вући док можемо. Поправити се не да. Е

— Велиш не да. Дабоме. А како би се ја радо повратио! Немој мислити да ти говорим зато тако што сам напит. Није, брате; ово све није ишло како