Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА 87

треба. Требало би да почнем изнова, само кад бих могао...

·.. Ја сам трибо остати паор. Трибало је да сам остао Буња, к'о што ми је био и дидаи ћаћа. Нађикати у фришкоме луфту ко и турчинак у витру, оженити се с дивојком, с којом сам први пут диванио у колу, рађати дицу, орати, пивати, и тући и жену кад триба, уморан, или од рампаша надеран лећи на сино и хркати и онда већ умрити, кад му дође вриме. Па знаш, кад посијем, па Бог да — и пожњећу; а кад Бог каштигује, стегнеш кабаницу тишње, једеш прико зиме више кромпира у пило, а мање шуњке. Сина изгруваш кад се бећари, ал ти сутра дан везује снопље. Куд ћеш веће љубави и сриће! Није тешко Буњевцу умрити. Мени је овако тешко. ја не умирем, ја пропадам. Сушим се, ко коров кад му плуг жиле за'вати.

Прекајски га је слушао нетремице, и код њега је дошао час исповедања, и да није устао велики капетан да наздрави домаћину, и он би изручио своје срце.

Тришлер је говорио уз кикотања, звецкања и упадања у реч, и ковао је домаћина у звезде. Хвалио га је као оца, мужа, као грађанина и колегу, као родољуба који ће за свој раду народу добити достојну награду, који у овим скученим приликама није могао да размахне крилима, али ће он узлетети и бити дика свега грађанства, а понаособ својих пријатеља, племените супруге, „тог његовог доброг генија“, и миле и даровите кзери. Елјен, блјен, елјен! Туш!

Паштровић је за време говора тро дланом чело, знојио се и поређивао чачкалице у разне бојне релове. Стидео се и једва је чекао да дође до речи.

Кад је устао, бука је још кључала. Он руком хтеде да зглади таласе ларме, али само цигани умукоше. Паштровићка насмејано викну: — Пишта, само кратко! Немој опет одушевљено од три хвата. Пази, накривила ти се поша!

Али он само махну руком на њу, загледа се у сланик, зажмири и тури леву руку у џеп од чакшира.

— Госпође, госпођице и господо! Нисам устао