Приповетке / Вељко Петровић

38 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

да се захвалим на речима господина великог капетана. Бар не само за то. Устао сам да говорим, да искалим срце своје. |

Паштровић застаде за часак и погледа уоколо, не уставивши се ни на ком. Главе пријатеља су га опкољавале као да је у градини међу купусним проколама. Вика и немир се утишавали, јер је домаћин говорио тихо и мирно, као да није пијан. Глас му је био замагљен и пун пребацивања, те су сви у први мах оштрије уперили очи у њега са чијих усана тај глас јеца, и да виде: да ли је у истини др. Паштровић то.

На челу му се нису кочиле оне пуноважне мисаоне боре свих наздрављача. Лице му се сјало, било је благо.

Ержики се стегло у прсима и загледала се у оца.

— Драги Туна, ти си лепо говорио, али ја ти нећу рећи: хвала. Зашто да се обмањујемог Данас хоћу да говорим истину. Ти си, пријатељу мој, лагао. Да, да, лагао си ти.

То је Паштровић рекао тако мирно и тихо, да нико није скочио, но су сви сматрали као најподесније, па и сам Туна, да тај необични увод схвате као шалу; друштво се дакле силом смејало, и ако су се и велики капетан и Паштровићка непријатно врпољили им кисело развлачили усне.

— Но најгоре је, што си ти при свакој својој речи морао помислити: ја лажем, а најжалосније је опет, што ми у истом стилу лажемо једно друго, и себе и цео свет, од како се познајемо.

— Не, не, драги моји, знате ви врло добро: нисам ја никакав борац, нити сам великан, нит' имам заслуга, нити ће их икада такозвана домовина наша и народ признати. Лагао је мој пријатељ кад је говорио о срећи, јер је ја никад и нигде нисам окусио, а данас знам да је и не ћу.

— Ви негодујете, ви се узрујавате, ви не можете да схватите, шта ја то и зашто говорим> Идите сви ако хоћете, али ја хоћу да се изговорим. Доста сам ћутао. Слушаће ме ови зидови, по којима сам се данас први пут озбиљније обазрео, и слушаће ме