Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА 39

моје уши, које данас први пут примају глас Стипе Паштровића.

Жена га је хтела да притисне на столицу, али он ју је тако мрско промерио, да је одступила и са женскињем се удалила.

Ержику је гушио неки болни стид, као кад би сањала да је по улицама бежала нага и неокупана.

Она приђе оцу и ухвати му руку: — Тата, зашто то говоришге Седи, нико те не слуша! — Отац је поглади по коси: — Пусти ме, морам.

— Цео мој живот је био једно дуго, пијано сањиво лутање, кроз непознате крајеве с непознатим људима. Пролазили смо просторе, ја их нисам мерио кораком ни оком, прохујале су године, ја их нисам мерио делима, процвала су пролећа и младости, ја их нисам мерио заносом срца. Крај мојих ушију топотале су обуће оближњих, дотицао сам се њих, поздрављао и грлио, а нисам огрејао у њиховим очима душу своју. Ех, имао сам и жену, али пријатеља и љубави нисам имао. |

— Имао сам домовину, имао сам народ и историју, а сад видим да немам ништа.

— Све је хладно и суморно око мене; све је туђе. Ја сам залутао и вапијем за излазом, а осећам да ћу крвљу својом и потрулим лешем својим само нагнојити травуљину и трње.

— Туђин сам дошао међу вас, и као губава овца, изгнан и туђин, угинућу. Оставио сам оно што је моје било, уско, сиротињско, али топло и постојано, а нисам добио ништа у замену. ја сам лебдео, венуо без корена. Јер ја сам Буња, прави правцати салашар Буња, који је понео топло срце, напупело крај земљаног, белог банка, у свет ваш, где је прва врлина ишчупати срце што раније, још неразвијено, зелено, или га притајити. Ја сам морао остати Буња; или се задовољити самим собом, у себи тражити срећу, без вас, па ма против вас; или да сам узео штап у руке и пошао клисурама уз дебело море, где су буре и борбе с једрима, с валовима, голим каменом и гусарима оплеменили од искони моје поносно племе Паштровића.