Приповетке / Вељко Петровић

40 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

— Као мирис тамјана из прастарих одежда, дижу се у мојој души праменови магловитих детињских успомена, кад ми је у дуге и присне зимске вечери мој дид, с племићском гордошћу и дубоком тугом, причао о отаџбини, где море говори, ветрови певају, где је тешко живети, а лако и славно умрети; о светоме Стевану Штиљановићу, који је био Паштровић, деспот и човек душе и срца. Кад је глад морила Барању и Толну, он је отворио житнице и ризнице своје гладнима; и умро је, а да га црви не начеше. Видиш синко — говорио ми је дида затресавши дугу седу косу — зато ми Буњевци волимо море и таласе жита и салашко живовање, јер ту се слободно витла вихор и јер се земља, осим Богу, само још јуначкој мишици покорава. Чим се Буњевац отисне од ње, изгубиће мир и срећу своју.

— Забацио сам широка довикивања са чахира на салаше, сутонска тиха попевања уза шкрипање ђерма, грискање пашњака и звонцање гаравога овна, напустио сам божићња радовања и спавања по шуштавој слами, мирис жуте земље, зажарене пећи и печених хлебова, мирис 'калопера и босиљка, и загрљаје младих и радних руку. Изгубио сам здрав сан, чиле уранке и читање звезда и времена. _

— А шта ми дадосте за тог Немир, грознице и очајну хајку вечитог пијанства и страсти.

= ја сам носио у души чежњу борбе за једну мисао коју љубим и за душу коју љубим. Али око мене зија несмисао и нејасност без љубави.

= Ви то не можете разумети. Јер ви и ја нисмо једно. Ми смо лагали да смо једно, а нисмо ни један тренут били исто. Мене та лаж и то претварање стају живота...

Гости су већ поодилазили. Само је остао Прекајски, први пут после жене, и Ержика. Мати је исправала госте и извињавала мужа да је пијан као пањ и не зна шта булазни. Ержика се повукла од стида и јада, легла и јецала под покривачем.

Паштровић још тише настави:

— ја лебдим, откинут од свога корена. Ја про-

1