Приповетке / Вељко Петровић

БРУМЊУАЈ Пат 41

падам и нема ми спаса... — Онда се загледа у Прекајског, који је провлачио прсте кроз косу, дрхтао и озбиљно схватао Паштровића. Размишљао је, шта да му рече. Паштровић погледа око себе и као да се зачуди што су остали сами. Па изненада плану: А где су циганиг Цигане ми вратите. Хоћу једну нашку да пивам и да плачем. Бећарца нек нам свирају, је ли, Стевог

Стева се диже да пође, а Паштровић искапи чашу и поче нетачно да натуца: — Еј дико моја, пола срца мога...

— Срам те било, растерао си госте својим паорлуком. Ха, ха, изгледаш као Кинез!

Паштровићу севнуше упале, малене очи, задрхташе му опуштени брци и баци чашу на жену. Она цикну, а чаша се здроби на електричној сијалици над столом.

Прекајски се брже покупи и једва утече пред Паштровићем који се за њим тумбао у ноћи.

МЕ

Сутра дан је ишла од јутра до мрака потера за адвокатом Паштровићем, кога као да је земља · прогутала.

Други дан дошао је његов „шогор“, Јоза Матић, са салаша да јави, како је Стипа, сав улопан и угруван, стигао онамо. Сад их напаствује и иште сељачко одело и плуг, да оре и да цепа дрва, ма да време није још за то, и вели, да су њему господа присикли корин и он неће више у варош. Жену псује, а кад му кћер спомену, он плаче и моли да је не пусте да умре од глади.

Кад су физик и Прекајски отишли по њега, нашли су га како, гологлав, вуче с друма један изваљен багрем и гаца у доколњачама чизмама по гли-= бавоме снегу. Њима се учтиво јавио и смешећи рекао, како је штета да се то дрво не употреби за гориво или за тачке, и како је овде чист ваздух. Да га више не боли глава и да ће наново почети живот,