Приповетке / Вељко Петровић

42 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

На зивкање, да се, као бајаги, провозају, од срца се насмејао.

= Ви мислите да сам луд. Нисам кад вам велим. Нећу више да живим с оним гадовима. — И пљуну.

Говорио је тако убедљиво и трезвено, да је обојици срце зазебло.

· — Али Ержика, па дуговиг Веровници су већ држали договор. Ходи, па бар напиши како стојиш; знамо ми да си ти здрав.

. Није ништа одговорио, али је сео на кола.

При улазу свет је у чопорима застајао и бленуо у њих. А то га је једило те је сипао псовке на пролазнике: — Шта зверате, гадови једни!

Хтео је да се стане пред својим станом. Али они му признаше да је жена данас отпутовала с Ержиком у Татру, рођацима. То га је довело до беснила. Скочио је у колима и претио песницом: Блудница, несрећа! — викао је из изобличеног грла.

Најзад се смирио.

— Знам да ме водите у лудницу, — напослетку рече апатично.

На ноћиште га склонише у градску болницу. За њега нису били на чисто, ко ће плаћати и у који разред ће га сместити у Шварцеровом заводу. Мирно је вечерао, пустио је да га свуку, а болничара, крмељивог Њуку који је сазидао кућу лечећи младе људе, сам, без докторова знања, и кришом продајући, по скупе новце, лекарије из болничке апотеке, запитао је најозбиљније, да ли он хода чврсто и шта мисли о њему, је ли он из истине полудео 2

Ђука одговори на прво са да, на друго са не и зазвецну свежњем кључева.

У јутру су нашли д-ра Паштровића раскиданих жила, огрезла у крви, на сред собе. још је превртао очима, али му не би било спаса и да није "толико крви изгубио, јер стакло је било замусано и, по свој прилици, отровно.

1909.