Приповетке / Вељко Петровић

НАШ! УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА.

Кад ме је отац узео за руку и одвео у четврти разред, да ме упише код господина Јована Чутуковића, срце ми је лупало под новим оделом, нешто од жалости што није више под феријалним трикоом, у коме се тако згодно провлачи под ћупријама и пентра на туђе воћке, а нешто од страха и респекта пред брадатим господином учитељем — а нешто и од поноса. Ја сам тада, наиме, већ стегао под пазухом нове читанке, рачунице и земљописе, много дебље, тврђе укоричене, илустроване и скупље од којекаквих буквара и библијских прича. ИМ док ме је господин уча гледао кроз велике и буљаве, црне наочари, и дубоким, озбиљним, чисто жалостивним гласом бодрио, да само будем добар, па ћемо се лепо слагати: ја сам гледао у његову дугу, меку и таласасту браду, која се полако тресла при свакој речи, и помишљао сам како господин не мора носити пошу као мој баба и остала господа, и како он — боже — изгледа кад се умиваг Он ми је био мио, и ако сам се некако прибојавао њега, јер се у школи говорило да господин из четвртог, истина, никад не туче, али је здраво строг. Мени се оно прво допало, а ово потоње нисам умео да схватим. Како може бити строгости без пацака 2 То ми је било тајанствено, па сам га се прибојавао. Дабогме, ту је одлучила и његова старост. До тада сам све имао учитеље који су били млади, имали свеж осмех, који су се и лоптали с нама, и чије смо цвеће често носили лепим госпођицама. Знам, да сам