Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА. (Повест човека без корена). .

].

Др. Стипа Паштровић адвокат, „наш човик“ и стални, неми кандидат за државни сабор, враћао се са своје редовне и здравствене, јутарње шетње. Али данас је закаснио, и већ је било осам и по сати кад се заљуљала његова здепаста прилика улицом која води са железничке станице. Куварице, удовице, чиновничке жене до осмог „чиновног разреда“ и девојке с мање од 10.000 хиљада круна мираза враћале се с пијаце, уморне, раздражене и извређане од дрских и надутих пиљарица. Оне су и данас жалосне и разочаране, јер ни овај пут не могоше скрпити ручак од форинте, због тегпроклете скупоће. А људи, чиновници, адвокати и попови, пошто наредише обед или потсетише, још једном с капије, своје неочешљане, зловољне жене, да не забораве напојити петла и свиње, полазе које у звања, које на суд, а које на шаховање у читаоницу. Успут се клањају, вичу једно другом преко улице, питају се за сан и здравље, „густирају“ живе шаране и штуке, које од терета нахерене и задригле Мађарице носе кућама, подсећају се, да још до дванаест морају упецати своје јемце, иначе ће протест менице појести рибљи ћевап. Сви ти, некако бељи и светлији у фебруарском, танко и дискретно замагленом јутру, жмиркајући због подмлађене сунчеве ватре, пиље у задиханог, помало