Приповетке / Вељко Петровић

2 НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА · 49

кажипрстом и великим прстом — када би господин ушао у школу с каквим завежљајем. И ја бих, када би баш' мене одликовао чича, журно скочио и, не закопчавши зимски капут, у сред циче зиме головрат. појурио, сав срећан, низа степенице, скачући све преко три-четири, као у страху да се чича не предомисли и неког другог не пошаље место мене. А чича би куцао о прозор, махао главом и викао за мвом: — закопчај се, Милутине !

_ Тамо би ме обично дочекала госпођа учитељка, једна предебела и висока жена. Она је и у кући ишла вазда у црнини и имала је стално подбуле, исплакане очи. Па и кад би ми се захвалила и кад би ме помиловала смешећи се по образу, осмех јој је био невољан и тужан, болеснички и усиљен. Ни три речи не би рекла а да не би уздахнула. Ја бих се у таквим приликама летимично обазрео, само да нешто упамтим од ходника и собног намештаја. Госпођицу Владиславу сам обично чуо како свира на клавиру, или чита код прозора на округлој клавирској столици која се врти и по вољи диже. Код прозора је било постављено неко узвишење, прострто српским Билимом,. тако да се госпођица с улице видела до појаса. Из собе је тихо струјао хладовити мирис чистоте и неког неизвесног парфема, као фино воће. Међу прозорима је вазда тињало црвено кандило, израсло из оквира руске, богородице, међу чијим се борама од позлаћене меди црниле крупне очи и стармладо, озбиљно лице премајушнога Христа. Друго је опет кандило жмиркало на сточићу са старим, избледелим фотографијама. Моја мати каже, то су учитељева помрла деца.

Ми смо сви знали, да је учитељу умрло троје одрасле деце, две велике ћери, удаваче, и син правник. Сећам се само сахране овога потоњег, Била је позна кишовита јесен. Црква је била мрачна и загушљива, од испарења силних јесењих ружа и дебелих, расцветалих, воштаних фитиља. На кору је певало певачко друштво, у коме је била настала збрка, јер је једна певачица пала у несвест. Знам и то, чим би поп или

Вељко Петровић: Приповетке 4