Приповетке / Вељко Петровић

• 50 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

кор престао појати, кроз цркву би се проломио плач и раскидане, до пола, у јецању угушене речи матере и сестре. Отац је био само нешто више погурен; а да ли је и он плакао, није нико видео од црних наочари. При крају тек, кад је госпођа обгрлила ковчег и осорно и, некако страховито, озбиљно и свађалачки се устремила на свештенике, претећи — и њима и Богу — господин ју је ухватио за руке и утишавао: — Смири се, Наталија, молим те; смири се, Наталија, и не вређај Бога! Божја воља, Божја воља!

И зато је госпођа Наталија била вечито исплаканих очију и излазила само на вечерње и на гробље. На гробљу би се састајала с мојом мајком и ту би јој се плачући тужила да ју је стид што се гоји. Мати каже да је то од силнога плакања. Исплаче се, па јој онда јело за срце расте.

Господина учитеља нико није никада видео да плаче. Ја га чак нисам видео ни да се шета са женом и са ћерком. По некад би га само Владислава зауставила на углу пред црквом. Говорила би му Тихо, и то с оним уобичајеним осмехом свију госпођица према сваком туђем господину, а он би озбиљно слушао, неколико речи приметио, па вадио новчаник и давао новаца. — Љубим руку, отац! — Збогом!

Али је свакако волео своју јединицу. Само је то била нека чудна љубав, те смо ми често чули за стодом да је он једини човек на свету који је могао поднети тако лако оне ужасне ударе у породици. Други би отац полудео или свиснуо, а он живи и даље, као и пређе. Но мени то никако није ишло у главу. Ми смо сви имали оцеве који су често долаЗили пред школу, да нас за руку воде кући, који су преслишавали наше задатке с нама заједно за постављеним столом пре вечере и који се не би устручавали да се који пут и ваљају са нама по поду ну постељи. Па кад ме један дан отац не би пољубио, или кад ме не би преко стола погледао у очи, то би ме љуто пекло, те бих одмах слутио неко зло у кући, претраживао бих своју савест и ноћу бих се