Приповетке / Вељко Петровић

НАШ УЧИТЕЉ ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА 51

правио да спавам, а међутим бих пазио, да ли отац што шапће с матером и да ли спава. А кад би мој отац набрао пуне шаке црвених и жутих ружа и, покидавши трнове, предао их госпођици Владислави, која нас је посећивала, али само на кратко време, сваки час гледајући на малецки женски часовник у у пасу, она би се осмехнула на руже: — Боже мој, кад бих ја имала ружа у прозору, да ми ви не наберете! — Па и ваша је башта пуна! Да, — одмахнула би Владислава руком — кад би отац дао откинути и један пупољак! Он каже, штета је за руже. Шта ће ти тог — вели — то су женске беспослице. (Он мене држи као сина. — А кад то каже, она се насмеје и порумени, онако сува и бледа, и онда је лепа.

Романе и приповетке читала је Владислава крадом, кад их добије од моје сестре. Отац јој је иначе куповао само путописе и, уопште, књиге у којима нема забаве. И она се привикла томе. Знала је и физику и математику и хемију, боље од мога брата који је матурант. Она је на то своје знање била јако поносна, па су је зато у граду много мрзели. Ишла је увек право, имала је дуг стас, па је радо носила принцес одело од енглеског штофа на коцке и на пруге. Прошле је зиме све време читала Брокхаузенов лексикон. Мој отац јој је рекао да то нема смисла, јер лексикон није за читање без прекида, али она је поруменела и није јој било право. Само је поругљиво рекла, да се зато с њом не може забављати тако лако као са осталим девојкама. Зато се она и неће удати, јер су наши млади људи сви празноглави и лакомислени. На забавама није играла. Младићи су се, заправо, бојали ње. Озбиљно и напрежући су се разговарали с њоме, јер је она, као мачка на мишеве, одмах скочила на погрешке у њихову говору. Она је говорила да би се смела упустити сама, без и најмање страха, у велики свет, али отац је није пуштао ни рођацима да путује сама.

Владислава је имала новаца. То се знало, али отац, до њене двадесет и четврте године, није пуштао ни једног просиоца преко прага. Сада је, опет,

4“