Приповетке / Вељко Петровић

72 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

цер“-торту, која као да је зачињена дуваном. Церемониално — овде се човек мора приучити церемониама у свему — згњечим цигарету, пажљиво преливам из жуте џезве каву у филџан; као Турчин срчем: један дим, један гутљај. И онда тек разгледам, као што је ред. Сеирим...

Лево, за столом Шпањоли, банкарски ђетићи у смокинзима, мешају три језика, пију шампањац и хватају гласове, — они су чланови певачког друштва „Лире“ — да складно ударе у песму. Биће домаћа, јер је преко за столом много „чакшира“. Ти бегови и аге, дошли на меџлис, полако пуше, ћуте и пију пиво из кригле. Међу њима и Џафер-бег, бивши одушевљени Србин, па Хрват, а сада само Бошњак.

Иза мене пијуцкају вино чиновници из окружног суда. С њима је један „фес“, ала-франка, у панталонама. Он меша дугачком кашиком у танкој дугој чаши на нози црвено пиће. Много говори, биће дакле шиљер, али, због оних „Турака“ преко, меша, као бајаги, малину.

Бегови седе на једној нози, или се раскорачили и на ретко кажу коју реч, али и ту једну изговарају, · по обичају, пуноважно, скупљајући и дижући обрве као да тешко мисле, одавајући једно другом пуну титулу и ласкаву част, и сервирајући је у групи - безначајних речи.

— Ма, ето, ја вељу-у, демек, да си ти Џафербеже, вал-лах-бил-лах, још увијек Влах! Е, немој, много је ријет, ама ето, јеси, турске ми вјере, јеси, бијесан си тако ко врисак и ко Влах кад је гладан!

— Машал-лах, Суљага, баш си му реко, лажљиво је ријет ама море бит тако, — вели дебели Ибрахим-бег Ченгић и отемена храпавом Мустај-бегу Денишлићу, али се у исти мах насмеја на Џафербега и куцну се с њим.

— Шали се, шали он, бег-ефендија, јест, дина ми, немој да се јутиш, знам ја да си ти наш, и нема те у бутун Босни, ни под божјим дуњалуком таковога!

Но Џафер-бег се отресе његове руке и љутито разгледа около по осталима, који се доброћудно клањају и смеју и додирују прстима усне и чела.