Приповетке / Вељко Петровић

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ 13

— Тако ми треба, кад сједох с балијама!

— Ене, ене га, ма немој, бег-ефендија!

— Шта немој! Штутите и тражите Сирија, да вас вуцара ко међеде и носи вам паре, кад нијесте моје друштво 2

И Џафер-бег диже чашу, устаде и приђе моме столу. |

Зачудио сам се, али он се јави с јединственом мешавином источњачке куртоазије и западњачке неустручености. Дирну фес и представи се.

=— Опростите, ја вас познајем: и ако сам Турчин, не могу с оним „балијама“

Знао сам да је то јако увредљива реч за муслимане, па га замолим да се утиша. Али он је био већ припит и раздражен. Зграби фес и. удари га о сто: |

— И ако не вјерујете док је ово на глави, али сад вјерујте да их презирем! — Бегови су сигурно сматрали то као увреду и гордо се удаљили, мрмљајући међу собом. 6

Џафер-бег је био леп човек. Висок, смеђ, плавих очију, подсечених бркова и у елегантном црном жакету. Чак је и у прслуку имао ону белу ивицу. Једино јако кукаст нос га је одавао да има османлијске крви у себи.

Као да се нешто мислио, гледао је у свој крупни дијамантски прстен, па онда од једном прекиде ћутање.

— Ви мене презирете.

— Али молим вас, откуд...

— Ви мене презирете, и имате право, Али кад бих ја вама исприповиједао, ви би, можда, много разумјели, и ако ми не би могли одобрити, јер, ето, ни ја не одобравам себи...

— ... ја, ето, господине, тако пропадам, без озбиљна посла, „без воље, низашта, туробан и бијесан као пас, и незадовољан са собом и са свијетом, не знајући чији сам и коме припадам. Да се каже, да будем Турчин. Не мере ни то. Јер се не разумијем ни с мајком, ни са женом, ни с даиџама, ни с амиџама. И јесам Турчин и нијесам, и ваш сам и