Приповетке / Вељко Петровић

76 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

свијет, који не трпи компромиса с Европом. И ја разумијем- сад мога оца, који иза Окупације није сишао на Миљацку и коме су очи горјеле кадгод је причао о Омер-паши, ђаурском копилету и домузу, који је ударао бегове на букагије и сјекао им упорне, охоле главе. Па чим глава падне, груне топ, а раја се, на сваки пуцањ, иза заптивених каната, крсти: — Алал му вјера!

Али то бјеше, и никад више тог рахат-живота и нашега господства! Кад ми је отац умро, амиџа ме даде из руждије у гимназију. И ја сам заволио тај нови свијет. Волио сам да све у кући запањујем знањем. Сви су знали само за Стамбол и за „пемски Стамбол“, за „Бијећ“, а кад сам им показао мапу и упирао на ријеке и мора, на денизе, на планине и царства која су већа од Султанова, мајка ми се грувала у прса, плакала и клањала, и хтјела ме извадити из тијех сунуфа и школе, ђе се таквим лажама трују луда ђеца и стварају ђаури. Али ја сам учио и свршио права у Бечу. Кад сам се вратио, хотио сам да економишем рационално, али ми мајка није дала. Ви мислите да су код нас женске потиштене. (, не знате каква је силна материна власт у нас! Са својом страшном аскетском повученошћу и конзервативном строгошћу и презирањем свега што није „наше“, она је мене, као лакшег, терорисала, и те- рорише ме још и данас. Ја напољу пијем вино и једем крметину, али на њену заповијест клањам као прави Турчин. Тако ме је и оженила, без мог питања, да нисам цуру ни виђео. Дијете је била, једва четрнаест година. Неука и наивна, те до данас нијесам с њом

никад разговарао. Немам шта. Хтио сам је научити

_ чему, бар код куће обући је као госпођу, мати ми није дала: — Хоћеш, ваљда, и од ње да направиш швапску несрећу!

У својој кући ја сам био побијеђен, а слаб сам се осјећао и у друштву својих једновјерника. Јер ја сам само знао да је њихов унутрашњи живот сложен из предрасуда, из обичаја, непромишљено наслијеђених и примљених формализама, да они у свима при-