Приповетке / Вељко Петровић

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ “11

ликама говоре само ријечи које не разумију и чине исте кретње и гестове чије символистичко значење не знају и о чијим мотивима не мисле; ја сам увидио плиткост тог живота, али нијесам имао у себи другу ватру, да је супротставим њихову фанатизму. Активна и енергична лаж је јача од неактивне и неенергичне истине. Разум и разлог измичу пред страшћу. У то вријеме је почела огорчена борба Српског Народа у овој земљи за своју националну независност. Ти исти Срби, који су се некад борили исто тако као и ми, сад су наставили ту борбу с истом „ватром, али друкчијим средствима. Та модерна борба, социална организација, такмичење с модерним непријатељем, његовим оружјем, захватила је и понијела и мене, ја сам потпуно разумио тај бој, радосно сам осјетио како ми душа резонује на тај нови шум укрштених струја. Отпорност, опирање, јогунлук и страственост те борбе одговарала је моме духу а методе моме школованом образовању; без предомишљања сам, дакле, улетио у њихове редове и искрено се прогласио Србином.

Јест, хоћемо да смо своји у својој кући! Ако је до управе, и ми умијемо управљати и држати реда, ако је до просвјете, и ми умијемо дизати школе, оснивати удружења, ако је до књиге, и ми умијемо писати и учити, пјевати и провјеравати документа; пустите нас да сами дижемо банке, фабрике, градимо жељезнице и мостове. Све ми то сами умијемо; и још боље и поштгније! Гледали су ме криво, и власт и моји муслиман али мене је гријао пркос. Топио сам се, пјевао међу Србима. Има нас десет милиона, ура-а! Нијесам сам. Ми морамо побиједити, сјединити се и основати велику, модерну државу, од мора до мора! Кликтао сам с њима, али увијек при таквој изјави помислио: а колико ће бити нас, муслимана, тада2 И стидно бих признао сам себи да би ме тада у души зазебло. Бићемо мала мајушна мањина! Али шта то чини у модерном свијету. То још у теби рогоборе ђедови, саруци! — корио сам тако самога

себе,