Приповетке / Вељко Петровић

78 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Срби су ме дочекали раширених руку. И мени је, испрва, годило што ме мазе. Постављају ме на почасно мјесто, наздрављају ми и вазда с поносом наглашавају: Србин муслиман. Испрва су ми те почасти и одликовања пријала. Гутао сам их као слатке пиће, опијао се од њих, и нисам дубље размишљао о њима.

Но с временом сам се научио на њих, и подео отварати очи и трезвено гледати око себе. И/шта сам примјећиваог Те почасти нијесу биле у сразмјеру с мојим малим даровима и заслугама.

Долазило је до избора, и ја сам виђао да су. многи заслужнији, или својевољно, погледајући значајно на мене, одступали, или су их, као оне који су нешто изгубили из вида, други тајно капацитовали да треба мени да уступе мјесто због извјесних разлога. Дакле, самном се ипак друкчије поступа 2 ја сам ипак изузетак, ми нијесмо равни, нијесмо. исти. И моја је радост била умањена: ако ми је учињено као ђетету, као не сасвим зрелом, као јетиму; или ме је вријеђало: ако ми се причинило да сам употребљен само као средство.

Но то ме увиђање није помело. Још ме је оснажило, јер сам, размишљајући, дошао до закључка да ће се, ради једне велике идеје, моја лична таштина ућуткати и лична осјетљивост скаменити. Главно је да сам ја Србин, да се ја свјесно рачунам у један народ, без обзира јесам ли прије потурчења био Србин или не. Данас холу да сам то, ако желим да живим активним и продуктивним, друштвеним животом.

И у редовима ја сам био чврст, одлучан и готов на жртве. Али насамо, заронивши у себе, ја сам често презао од пустоши у срцу. Бојао сам се од себе, нијесам имао непоколебљиву вјеру у себе. И то ме је јако кињило, и зато сам хитао да ојачам у друштву. |

Али моја лична, тајна стрепња од себе самога, морала је несвјесно утицати и на моју нову околину. јер као да су ме и они чували, попут деликатне ствари која се може, без надзора, и разбити,

,