Приповетке / Вељко Петровић

84 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

како ме сви лове, па сам одмах своје прохтјеве упростио, и задовољио се само с најучтивијим опхођењем. Али од тог нијесам одступао; да видим шта ће бити крај, јер слутио сам да је посриједи нешто веће.

Тако су наши односи остали у неком мрзлом стању. Сви смо подозријевали једно на друго.

Остали смо такви до велике прославе Српског Женског Удружења. У одбору сам био и ја.

На игранци, у првом колу које смо ми мушкарци започели, до мене се није ухватила ниједна дама. Ваљда утјехе ради, ни до мог комшије. Ствар ми је била тим неугоднија, јер сам видио де то није случајно.

Поблиједио сам и иступио из кола. Хтио сам напустити салу. Но нећу још. Чекајте!

Сарајевку су почеле играти даме. Младићи похиташе међу њих. И неки ожењени. Адвокат Милановић је говорио са мном, ни сам не знам о чему. Ни он сигурно није знао о чему. А у том натегнутом разговору учествовао је и Хећим. Потоњи је на гласу играч. Стога се Милановић одједном окренуо њему.

__— А зар ти нећеш у коло, Хећиме2

Овај порумени,

— Ех, није ми до игре; — па погледавши у адвоката настави:

— Иди, Бога ти, није то више за нас, хајде да попијемо за то вријеме чашу пива!

Но ја се пакосно насмијем и дигнем главу.

— Јок ја. Ја хоћу данас на српском слављу да играм са Српкињама.

И упутим се одлучно и бијесно управо до Милановићке. Ударим јој дјечака-брата по рамену и љубазно га замолим: — Јовице, ти си брат, пусти мене до госпође сестре!

Јовица се збуни а Милановићка „поблиједи и хитро се окрете.

У том ме неко стиште за мишицу: Милановић, црвен и искривљена лица. Глас му је дрхтао. Коло стаде. | -

— Нећеш, вала, с мојом женом играти. Доведи своју хануму амо, да и ја поиграм с њоме; па онца!