Приповетке / Вељко Петровић

ЏАФЕР-БЕГ РИЗВАНПАШИЋ 85

Крв ми појури у главу:

— Зар тако, Саво, ти мени 2

— Јакако! Ви, Турци, да играте с нашима, а своје да држите у кафезу! Јок! Тако нећемо!

Око мене се окретоше зидови, и ја искочим као рањен напоље. |

Трком појурих кући, хрупих, онако задухан жени у собу, викнух и дигох је из кревета:

— Устани, Есма, одмах, и обуци се! Али одмах, у најљепше одијело! Све помећи на себе, и гривне и грану у косу, све! Хајде!

Разрогачених очију, препануто је бленула у мене, да нијесам какогод поматувио.

— Хајде, хајде, не оклијевај! Поћићеш са мном! Брже! — И почех отварати долапе, чекмеџета без реда и наопако. — Она погну главу и поче се спремати. Но још у страху и недоумици.

— А куда, боланг У то доба. Скоро ће сабах.

— Хајде, хајде само.

Помогао сам јој навлачити свилене шалваре и тешку, златом везену антерију.

Већ смо скоро били готови за полазак, кад се на вратима указа — као дух — моја мајка. Била је забринуто изненађена и усправна.

Уплаших се од њених очију.

— А куда ти у ово вријеме опремаш Есму #

— Идемо.

— А куда

— Остави сад. Идемо. Хајде, Есма!

Но мејка се испријечи међу нас.

— Ваља ми знати куда ми водиш снаху у невријеме 2 Е — Хоћу да је уведем међу госпође. И она је госпођа, беговица, неће се постиђети.

— Зар међу Швабице 2

— Не. Међу Српкиње.Без ње ми нејма тамо мјеста.

— Шта међу Влахиње2...

Паре с које

— Остави, мајко, сад. Она мора поћ са мном. Разумијеш2 На бал. Не бој се. Добиће пошту. Биће

у првом реду. Пушти сад,