Приповетке / Григорије Божовић

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 11

јавши раздор и закрвивши један исти народ. Овај су народ Срби тобоже заборавили и тек пошто је проливено море бугарске крви и утрошени многи златни милиони, они се присетили, те помажу Турцима да се даље одржи њихова тешка верига, од које страховито крцкају готово прегуљене кости маћедонскога живља. Најзад Бугари су се организовали, паметно спремили дело ослобођења и сваки покушај другога биће узалудан, биће шибање по ветру. Они су већ у стању да силом нажену сав народ да буде њихов, а такав начин оправдаће и Бог и историја, јер се ргди о слободи. Ову може само Бугарија извојевати, но ни у ком случају слаба Србија, која пропада у унутрашњим трвењима и превратима. Дакле, иако је ко уверења да је Србин, треба из свога сопственога рачуна да пређе на страну јачега, који ће на сваки начин то доживети, јер хоће и може... А зато што зна да је Злете угледан и добар човек, зато што он има јакога утицаја на цео Пореч, он га је зажалио смаћи, што је организација давно хтела учинити, па га је ево позвао да га посаветује и чак замоли да буде паметан и окане се србовања, ако жели да спасе своју душу, помажући народно ослобођење. Он му попут Срба не нуди новце, јер њима, рече, не ваљају продгни људи, но жели да он сам слободно изјави свој пристанак, па ће после бити начелник целога Пореча, а даће му се и новаца да их троши на дело нгродно...

— Најсетне, што да ти велам повеће: не сакаш вака, мије сме хора којито не обичаме шала-маскара — за једна ношт ће те нема на овај бели свет. То је много тврдо решење на блгарската организација, па думај сега!..

Христо Матов убриса белим рупцем ознојено чело, пружи Златету цигарету и пријатељски упре свој челичан поглед на њега еда би га како сломио и склонио.

г _— Не можам, господине — одговори овај тихо

и озбиљно. = Последња дума 2