Приповетке / Григорије Божовић

114 ГР. БОЖОВИЋ

А кампија поново звизну и сави се Златету око врата. Она поче све брже и жешће да шлепка по њему, док један чауш не измахну оберучке маузерком, од које му после ударца у рукама остаде само цев. Злате поново паде. Са болним ускликом паде му домаћица више главе, мислећи да је мртав. Као мајка, она нежно узе длановима његову бледу главу и нагнута к њој, поче да нариче. Но Енвер-бег нареди да је одвоје и тако причувају док он претресе околне куће.

(Са исуканом сабљом пође напред, а за њим његови крвожедни стасити ловци, који су већ одавно привикли на овакве послове. Као тигрови утрчаше у бедне околне чатрље, разбијајући ногама врата, прозоре, преврћући ковчеге и ствари. Но после краткога времена опет пођоше натраг, праћени вриском обезумљене деце и стиснутим песницама озлобљенога женскиња, које беше прекаљено и без страха.

Злате лежаше на земљи са наслоњеном руком на грудима. Из уста му се пенушаху крваве пене, а из носа куљаше врела крв, коју стизаху млазови са главе, чела и образа. Беше га спопао ледени зној. Од убоја чињаше му се како му кроз тело струји врела вода и раставља кост од кости, делић од делића, али му на лицу опет играше самртнички задовољан осмех, јер беше потпуно свестан свега што се зби, а нарочито својега држања, које му тако слатко пиркаше у сломљену душу, у бридне ране. Он сређиваше скорашње утиске, павши у врло незгодно искушење, кад могаше крвнички осветити се онима који га мало пре хтедоше обесити, он беше неизмерно собом задовољан што остаде човек, што се избави несреће да буде предавник и шпијун, да преда крштене некрштеним зликовцима, који би их изудили очас на тисућу делова као гладни вуци јагњад. Тешко беше. Онај ћосави писар организације са оном бесилком тако му је мало пре такао у срце да се једва уздржа, а да наљућену Енверу не покаже прстом на бунар... Он је дубоко Богу захвалан што му даде толико снаге да не учини оно што Србин