Приповетке / Григорије Божовић

ЗЛАТЕ ИЗ СЛАТИНЕ 115

не ваља да учини... Јер, клаће се он с Бугарином кад су сами, али га никад неће издати Турчину. О, Злате из Слатине неће издати крштена човека, па да му је сву децу поклао. Никад!..

А Енвер-бегу куљаше пламен из уста од љутине. Полициски шпијун беше известио да су тачно у овој кући и да нису на улицу изашли. Војска је обручем обавила целу махалу, те никако није могућно да су побегли, тим пре што су све пролазе потајници чували још раније док није војска стигла. Дакле овде су, само су добро прикривени. Бугари су мајстори за ове ствари, но и он неће бити луд да оваку згодну прилику пропусти. Употребиће све, па било да одговара целој Европи!

— Али ће кажеш, — обрати се опет Златету, — али да правиме бесилка 2

— Царство ти је... што сакаш, само ја не знам.

— Ама ја знам оти тука сет!

— ја не знам ефендијо...

— Ће знајеш, ће знајеш — махну Енвер главом и заповеди те га дохватише. Низами му поврнуше доламу, разголиташе тело, по којем кавкаски бич одмах поче урезивати црвенкасте змије. Злате само јекну, зашкргута, па се потпуно предаде злу удесу, пропраћајући звизгљиве ударце само грчевитим увијањем. Најзад војници га пустише, те паде. Дубок заборав брзо наступи. Он зажмури. = =

Енверу изнесоше једну столицу, те уморно седе као да је камење уз брдо ваљао. Упорност овога човека више га умори, но кад је по Бабуни трчао за Глигором Соколовићем. Пошто одахну, он даде знак, те му приведоше домаћицу са трбухом, што се каже, до зуба. Она снуждено приђе с леденим безумним изразом, у којем још помало тињаше пре-. зрење према мучитељима

— Кај сет, мори кучко 2

— Овдека никој нема.

— Кућата ћа ти ја запалам!

— Ако... -

— На парчиња ћа те сечам ! 8 =