Приповетке / Григорије Божовић

МУКЕ 143

На другој страни, према њима, Арнаути, познаници и пријатељи тужилачке стране. Суморни и тужни некако као да су на даћи. Као да су дошли да адраве главу домаћину за изгубљена сина. Напред је Осман

Злоногић, Седи достојанствено каошто“ приличи јед-

ном сеоском оџаковићу, али му из израза бије некаква сета, таква туга и голема невоља, као да је ухваћен на делу кад се губи бео образ витешки. Осман је један од најбогатијих људи у крају, чија је кула сваком отворена. Његова је баба умрла као (Српкиња, те зна за своје потуричко порекло, као што још добро зна српски, држи у кући вино иако га сам не пије Зна да су му виђени Кукићи и Бабићи, Вукашиновићи и Веселиновићи, Ружићи и Богићи рођаци и пријатељи, но тако исто потурчењаци острозупски као ион што је. Али се поарнаутио. Задржавши сву мекоћу душевну, љубав према земљи и огњишту, он је опет примио ариаутске навике и гледање на свет, те је у томе као прави Малисорац. Часно и витешко је само оно што арнаутски старци сматрају да одговара брђанској старини. А она је завештала молитву сваком Арнаутину: да га Господ сачува од невидовне беде — смрти од жене и Циганина... За Османа није несрећа што му сад син трухне у Острозубу под земљом, но што је судбина тако опоро, крваво и немилостиво, посадила према њему Цигане као парбенике. Цигане на суду, пред белим св-том, који ће из ове дворнице поћи и причати да је за српскога царства његова Демуша убио Хемруш Мамушанин, црна и погана манга јеђупска. О, шта је он толико Богу згрешио за овакву несрећу, за оволико нечувену срамоту!.. Ваистину суд не ради право и није на висини: — требао је ово да зна, па да ћути, па да не отвара претрес, било колико му драго да'је то по закону... Какав закон, човече божји, да се грађанин, било турске било српске вере парничи са Циганиномг Било за крађу, било за крвг Море, све да ти Циганин по кући побије, све покраде, све попали — треба да ћутиш као камен студени, ево бесе!.. Ах да није просто Призрену ни