Приповетке / Григорије Божовић

144 ГР. БОЖОВИЋ

свему што он затвара, ни српском ни турском, што допусти оваку поругу над људима који знају шта образ заповеда!., Ваљало је да се скупе трговци и општинари, велики учитељи од богословије, муфтија и прота, аге и бегови, па и сам владика призренски, да отиду пред суд и завапију : „Аман, за божју правду, нека иде Демуш Злоногић куд је отишао, само не срамотите старога Османа из Влашкога Дреновца у Острозупском Барјаку да се суди са Циганима из Мамуше, аман!.. Валахи, да је он, Осман, знао да ће се овако што догодити, отишао би до Београда, до самога краља. да га моли за милост... Море, свашта би учинио. И у качаке би најзад побегао, кућу би своју изгубио, само да не падне на ове јаде, о којима ће се причати докле Дрим буде текао испод Швања и сунце жарило оштро камење његова Острозуба... Ај, Ђавољега замршаја!.. О, немој, Боже, грђе!.. Ај, таксират!.. Ај, ај, ај!.

Оваке мисли распираху старога Злоногића, док дворница не поче да губи српљење због тешке недо– умице. Два се туђа света беху погледала у очи, један да се својски појада, а други поштено помогне и благо пирне у рану која осетно бриђаше, Па узалуд: Осману се чињаше да је за свакога проста истина да не ваља допустити да се поштен човек парничи са Циганином. Јер то неће никакав закон на овом свету, јер је то највећа срамота, којој је грешно подврћи свакога човека. А суд опет имаше пред собом законску заповест и живу жељу да Арнаутин. отиде са претреса с уверењем како је право пресуђено. Муке...

— Дакле, Османе, тужиш ли Хемруша2 — већ десети пут понови председник, још благо, још пријатељски. |

— Не тако ми Бога, господине! — сетно али одлучно одговори Осман. — Мој се Демуш сам утепаја....

— Дома је умреја, паднаја с коња — помаже"му син. = Међутим овако је било Прошле јесени, кад је

грожђе сазрело, ова три Циганина из Мамуше ишла