Приповетке / Григорије Божовић

МУКЕ 145

по прошњи и свратила у виноград Османа Злоногића. Демуш их спазио, притрчао и почео их тући као што се Цигани могу допустити кад их бије Арнаутин. Али се у неко време освестили и видели да они тројица могу бити јачи од једнога безоружнога Арнаутина: пришли му цигански изненадно и Хемруш га пробо ножем да је на месту остао мртав. Потрчали затим Осман и млађи син, који је одмах почео тући другога Циганина да му је сасвим повредио ногу, па може бити да бигаим убио, да отац није подвикнуо :

— Не више, синко, да од Бога нађеш: један већ погибе од циганске руке — не дај, Боже, грђе — да ми се други кроз песму прослави како је убио Циганина!.. |

Брзо су однели мртваца кући и сахранили готово кријући — да се јади не разгласе. Отац је стегао срце и забранио у кући сваку жалост: — зар може бити што жалосније од овакве зле коби да му сина Циганин распори2.. Но власт као власт. Прокљувила злочин, похватала Цигане и притегла, те све при-. знали, правдајући се самоодбраном и тражећи оштету за осакаћенога друга од другога Османова сина...

— А ти, Хемруше, шта велиш на овог — окрену се председник Циганину.

— Ногу ти љубим, господине... За цар... за твоје здравље!.. Аман, аман, господине!.. Утепаја сам га, слатка моја глава, за твоје здравље!.. Од ови проклети Арнаути и ми смо много муке видели, баш како твоја вера што је видела.. Аман, ногу ти целивам, утепаја сам га!..

— Лаже Циганин, господине! — грчевито узвикну поново Осман са искривљеним лицем од бола. — Само да ме осрамоти...

— А јеси ли ти овом пребио ногуг — упита председник млађега Османова сина.

— Јесам, господине, јесам. Гројзе краја, зато..

— Само затог — нагласи председник.

— У, а зашто се друго бије Циганинг

— Дакле, ни ти не тужиш за братаг