Приповетке / Григорије Божовић

148 __ ГР. БОЖОВИЋ НИНА ПИ ШЕН НЕД

венога Саву Батару како са десетак жандарма једним убијеним кораком замаче преко моста к манастиру, сетисмо се да је настао последњи тренутак, те сиђосмо у двориште, Мој пријатељ Чавдарбашић, један малисорски коленовић који је одавно пријатељ Србије, донесе наше две пушке и реденике. Раскопчасмо пршњаке, припасасмо реденике и заузесмо две пушкарнице на дебелу зиду.

Из даљине зачу се страховито халаукање. Значи да се Арнаути приближују. Топови оредише, митраљеви сасвим престадоше. Настаде ужасни тајац. Погледах кроз прозоре у собу десно, где беше Чавдарбашићева и моја породица. Наше жене заузеле по један угао, па бледе као платно, моле се Богу. Једно моје дете стоји на прозору, видим да се уплашило, али се осмешкује на мене и хоће тиме да ме оснажи за кобни тренутак Друго се ничке загњурило у јастуке на миндерлуку, те добро чух кад испрекидано проговори:

— Ја не могу да гледам кад ће ми тата да погине...

То је био мој врхунац плашње. У срцу, у снази као да се нешто прекиде; ја осетих не само највећи бол у својем животу, него и нешто чега дотле није било у мојој души: страх као да излете из ње и на његово место дође отужно-тупо осећање да грђе од овога не може ништа бити. Нека чудна равнодушност разли се по мојој снази и настаде стање кад и кукавица може да умре као прави јунак.

Сасвим мирно и присебно погледах на улицу. Појави ми се жеља да видим како ће изгледати наша државна смрт, шта ће ко радити у том последњем тренутку, како ћу се ја држати, а како опет мој друг Арнаутин Чавдарбашић, који блед збуњено гледа низ пушку кроз пушкарницу; видим да га осе_Њава једина мисао да не обрука од отаца завештано гостопримство...

Улице пусте, само У крчму с друге стране моста, чисто крадући се улазе неки војници. Сви изнурени, отупели и поцепани, Самртно су равнодушни.