Приповетке / Григорије Божовић

ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈ 149 _

Само по неко извири на врата, као да некога жељно ишчекује. У том се низ Песак зададе један поручник са неколико кршних војника. Они држаху руке на пушкама, око струка имађаху комитске реденике и иза њих заденуте бомбе. Официр стаде до врата од крчме, а војници уђоше унутра. Настаде жагор док отуда поче да куља један по један од оних пређашњих војника. Како прескочи праг, официр дигне обема рукама неку грубу тољагу што је имаше при себи и удараше свакога из све снаге, не говорећи ни речи. Ударци падаху по леђима, по рукама, по глави. Неки посртаху, неки падаху, а неки почеше бежати. Настаде право запомагање. :

Стресох се и зажмурих да не гледам ово. Беше ми сасвим јасно. Ови несретници, изнемогли и гладни, хтели су да се прикрију и предаду непријатељу. А официр, у последњој заштитници, хоће до краја да изврши своју дужност. Огрубео ових страшних дана нашега отступања, он не води рачуна да су то људи, да су војници, да још имају пушке и дага могу убити. Сам у очајању, он добро види да је војник већ отупео у очајању, па, крвник самому себи, туче га као марву, јер му је још то средство остало.. Видео сам добро да је сваки војник после његова ударца скидао пушку, бесно севнуо очима, па брзо добијао питоми израз, са тугом погледао на официра као да хоће да му рекне да је толико исто крив што заостаје, колико и он, официр, што га бије... Бескрајно ме заболе што овако ружно умиремо, што зла судбина додељује овако гадну смрт народу који је чинио титанске узмахе. И осетих јетко понижење за себе, за дивнога војника нашега; почех да проклињем несрећну коб за овај доживели тренут, те ми одмах официр постаде мрзак што не хтеде или не умеде да поштеди и себе и земљу своју од овога непотребнога срама. Беше ми криво што овде на Песку као последњи заточеник не прави лепе покрете, за причу узмахе, но овако грубо, простачки и бездушно убија ми слатку варку да се на муци познају јунаци.