Приповетке / Григорије Божовић

150 ГР, БОЖОВИЋ

Грешан, отворио сам очи са подлом намером... да га нанишаним, позовем и убијем ако не престане. Али видех ово.

До моста насред улице стајаше официр насло= њен на ону мрску тољагу обема рукама. Њен врх узео у наслоњене једна на другу песнице, па немо гледа низ турску чаршију. Бејаше омален, у запуштеној црној бради. Капу издигао, те му стрчаху кудрави праменови неподшишане косе. Лице изгарављено и одавно неумивано; руке се просто црне. Еполетушке, угужване и потамнеле, искренуте и висе. Лактови на избледелој блузи поцепани, а такође и једно колено. Кајаси висе без сабље, револвера немаше. Стоји разбарушен, очајнички уморна изгледа, као какав маћедонски комита поред турских вешала кад му анадолски бимбаша чита пресуду. Инстиктивно заборавих пређашњицу и дође ми га бескрајно жао. Погледах га мало боље. Беше ми сасвим близу.

Испод висока чела сијаху два велика ока челичном и примиреном вољом, сјајем човека свесна своје дужности до смрти, надахнута благородном одлуком да не посрами завештане приче о јунацима. Испод гараве масти лица, као да избијаше сасвим јасно из оквира запуштене браде и косе једна широка питомина, један дубоки бол за овим што се догађа и, мени се учини, да ме је спазио кроз пушкарницу, и ако то није могућно, па као да хоће да ми рекне _ како није онакав какав је изгледао кад је тукао вој-

нике... ја осетих велику радост што сам се ипак преварио па ме, намах, обузе јачи понос него кад "сам читао о победи на Куманову, Церу и Руднику. Јер он не беше неваљалац. Стајаше дивно суморан, велики и истинит као Наполеон. - Иза њега на пет корака стајаше разређено преко __ улице осам његових војника. Без трунке страха, само нешто нестрпљиви, као људи који се помало љуте на старешину што хладно очекује некакав бољи тренутак. Час раскопчавају реденике да би из њих могли брже вадити меткове, час погледају на затвараче својих пушака, а час развијају мрке четвртасте бомбе...