Приповетке / Григорије Божовић

ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈ 158

хвате убијене и рањене, а пушка пуца. Пуцају и њихови задњи редови, али ја видим на своје огромно чуђење да су наши јунаци сви на ногама. Преплашени, Арнаути не умеју да нишане, него тек онако узалудно пуцају.

=— Мољени, бре! — гракну средина и поче прескакати преко лешева и рањеника. А свако се окреће за собом да види да ли му следују поносни Краснићи или злопогледни Битучи.

— Мољени! — изазивачки кликну један војник па завитла бомбу. — Хоћеш „мољени“... Ево ти „мољени“... |

Гомила опет устукну. У том тренутку раздаде се страховити пуцањ у неколизо махова једно за другим и дим покри горњи крај вароши. Ћерамиде попадаше, земља се затресе. То је ваљда потпаљен црногорски магацин с експлозивом. Војници пуне и празне пушке већ без заповести. Наш поручник, насмејан и сав у неком надахнућу, стоји подбочен на тољагу, па га ваљда занима само арнаутска збуњеност. Стари, опробани ратник као да је задовољан утиском и као да му се с лица чита мисао како ова дивља гомила и не зна шта је рат и шта је јунаштво. Види се да је задовољан и уверен како га страшљива пушка не може погодити.

— Пуни! Педесет корака, трчећи! — заповеди он опет весело.

Војници окренуше назад лаким кораком и брзо се зауставише пуцајући. Поручник пође сасвим немарним кораком, дође до врсте, окрену се и погледа. Затим диже руку, потрља чело, натуче капу, па мирно као и пре прође кроз врсту на тротоар, и пође поред зида. Јединим својим оружјем даде знак и војници пођоше мимо њега трчећи. Они и даље уз Песак више пута застајаше и пуцаше на гомилу док најзад, на задњи узмах чудне тољаге, не ишчезоше за угао, одакле улица повија мало у десно, пославши нам последње :

— Пали! Пуни!