Приповетке / Григорије Божовић

154 ГР. БОЖОВИЋ

Арнаути као да дахнуше душом. Дивљи халаук страхобом напуни ваздух. Њихове пушке загрокташе у вис, и гомила пређе преко моста. Затворише нам поглед и ја осетих да нема више ништа занимљивога. Дивни јунаци су сви живи замакли к Патријаршији, а тамо је ваљда прихватница.

С тога спустих пушку уза зид, приђох пријатељу који пуцаше кроз мазгалу, па га кренух с места. Бејах потпуно миран и задовољан. Са џамије још одјекиваше одмерено „српска брзометка и опомињаше-да она никад није била у бољим рукама. Сав у мислима и молитви за поручника којему ни имена не знадијах, ја пружих руку мојему пријатељу и хтедох да му изразим сву своју срећу што припадам оваком народу, кад моја мала процвркута кроз прозор:

— Тата, јесу ли погинули сви Арнаутини 2 з — Сви, сви Арнаутини! — топло и живо нагласи Чавдарбашић детињи изговор и паде од узбуђења. И док су му жене додавале воде и, брзо затим, · цигарету, ја сам радосно, с побожношћу, слушао последње пушке, задња два топовска пуцња високо у сутесци изнад Патријаршије и гледао у утвари како обратно, нашим пољем и рудином, плове као сури орлови ненадмашни Шумадинци и пред њима мој чупави Наполеон, али не пешке и са тољагом, но на мисирском хату, вас у сунчану сјају као војвода царскога покољења. ..