Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОЗАРЕВАЦ 169

према кћери, која га најбоље познаваше и због тога најмање жаљаше:

— Што ме ти 'не оставиш на миру, дијете 2.. Зар ја не видим себег Но не могу друкчије. Љута ме невоља оваква начинила. И ја мрзим на себе више но ви. Лажем од како памтим себе. Лажем. Али лажем себе. Видим да ништа моје не ваља, па бих хтио да буде боље. Да ме ђеца благосиљају а село завиди. Зажелим то па се занесем, зборим онако, а вама се чини да лажем. И да се лаж завукла у моју душу као метиљ, прилијепила се уз њу као ова пр-. љава рубина уз моју неокупану снагу. Но јесте ли чулиг Почео сам вјеровати у своју лаж и занос. Учинићу најзад нешто крупно и страшно. Заклињем се Господом Богом. Задивиће се једном ако не цио Колашин, а оно барем наше Козарево. Виђеће ко је Рако Козаревац. Виђећеш и ти, дијете !.. |

Заиста је Обрен Козаревац био оставио пуну кућу, али је то Раку било од мале користи. Лаковеран и левента, а навикнут да за очева живота ништа не ради, но само троши идући од сабора до сабора и са свадбе на славу, он је брзо нагнао браћу да га по очевој смрти одвоје и уселе у ову кривачу. Кад је све осим нешто њива упропастио, видео је да га беда мучки притискује, али није умео да јој се отме, нити посао да при рли. За његову несрећу и син му није ваљао ништа, нити за рад био бољи од оца. Ето тако је дочекао да већ под старе дане живи као последњи просјак, да му се све живо почело смефати и уклањати се од његове куће као од нечега уклетога. То га је још више повукло с пута и узнездравило. Уместо да пригрли своју сиротињу, да се смири и укроти, он се, напротив, опет разметао и хвалио пред људима како још има, трошећи на част беспосленима по колашинским крчмама и последњи трогрошац што би га његова жена на преслици зарадила. Колашинци су много здравије умно од њега водили у манастирску лудницу.