Приповетке / Григорије Божовић

168 ГР, БОЖОВИЋ

шкргутао зубима и севао угарком, да у кућу не рупи његов син Вукојица и кћи Живана, који убрзо видеше у чем је ствар. Вукојица одмах дочепа с надно куће неку овећу цепаницу, а сестра га поче соколити. Рако брзо баци свој угарак, стаде се искашљивати и окретати око себе да тобоже нађе спуштени раније чибук. И као да ништа било није, он мирно седе на столицу и поче да пуни лулу, видећи да га је Весна најзад заклонила од сина.

— Не ваља га бранити, нано, кад је такав! рече Живана прекорно мајци, па истрже од брата цепаницу и гурну га на другу страну огњишта. Не можемо више да га сносимо...

— Ћути, Живана дијете... Добро би што дођосте на вријеме... Ево нешто ме у грлу гуши и дави. Довлице ми је душа дошла. Тражим каву — нема; тражим ракију — нема; тражим најзад меда — па опет нема. Ничега у мојој кући нема... А ја сам у њој свакога добра запамтио... Баба, ходи овамо, а слушајте и ви, ђецо. Знам ја да у овој колиби ништа нема. Али ја сам син Обрена Козаревца, некад првога домаћина у нахији. Зар ме не свикосте2 Не могу да увртим себи у главу немање. Смилујте се на мене. Кад нешто затражим, не реците „нема“, но „сад ћемо донијети“, па мирна Малесија... Ето кад сједим овако, све ми се види како се преда мном руди кава и жути шљивовица, а ја као бесједим све с првијема људима, све с кнезовима, поповима и кметовима, који су ми дошли на част и гозбу... Ето како ја без каве опет пијем каву. А ви „Нема, нема...“ Зашто се једном не смилујете на мене2 Зашто не заборавите ту клету ријеч нема2г Што не ћутите ... Е, Рако, Рако, боље би било да је мајка мјесто тебе камен крај огњишта повила. О, јадна кућо моја! Баба, опрости молим ти се! Е, тешко мени!.. |

Он покри лице рукама и зарида као мало дете. Кроз прљаве му прсте на плочу поред огња покапаше вреле и крупне сузе. Па се намах накостреши