Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОВАРЕВАЦ 167

ми она држи и одавно бих без ње умро... Еђ, баба, испеци је већ, мајковићу !.. _

— Што се заносиш кад- добро знаш да у твојој кући одавно каве нема! — одговори му баба, готова да заплаче. - =

— Како да нема, кад сам ту скоро цијелу оку донио да ми се нађе за душу и образ >

— Закрилите га, анђели божји!..

— Па ђе је2.. Попила си је сама, попили сте је ви у кући, крв вас попила!.. Нема!2. Ја кући, а они раскућавај; ја сваке суботе по половину оке у кућу, а она — нема!.. Немало тебе, скорељачо проклета!.. Онда донеси барем чашу ракије, но, знаш, од оне лањске...

— Каква ракија јутросе!. Прекрсти се и дођи на себе!.. А знаш ли од када је нема у твојој кући 2.. Старче!..

— Онда... барем угриј мало меда...

— Нема!.. Некидај ме, за велику милост божју!.. Нема !.. Не!..

— Нема2!. Вјештице стара!.. Све си од мене посакривала... Но чујеш ли ме — при овом устаде, па се страшно намршти: — одмах да си ми испекла и каву и донијела ракију, или... видиш овај угарак!.. Не био Рако син Обрена Козаревца, ако те не умекшао као памук... Е

Па се важно и лагано саже, мрмљајући нешто у себи, преврну угарке на огњишту, диже један, премери га и стаде спроћу баби. И загледа се у њу. Очи му синуше, злобан осмех покри углове његових уста, а рука стаде да маше угарком:

— У Раковој кући ваља све да има, баба... Обрен оставио, ја радио, па треба све осим тичијег млијека одмах да ми нађеш. Не дам да ми се погази очево име... Господа ми Бога!.. Све ћу ти костиу брашно самљети, затворићу те у овој колиби са оно обадвоје ђеце, запалити и послије узети свијет на очи, да се прича појас по појасу!..

-3+ Закукала сирота Весна после овога, више јод муке но од његова страха, и ко зна колико би он