Приповетке / Григорије Божовић

172 ГР. БОЖОВИЋ

и две на Чечевској Ријеци. Ортак је Хаџи-Алијаге у Многим воденицама од Бањске до Митровице, само не сме ником да казује... Богме и нешто буђавих лира би се код његове бабе у кучинама нашло: зна ли бег колашинскога кнеза — најтврђа је која је, могао би му Козаревац све имање исплатити одједном, на једној_ дасци, па још нешто да му претекне,.

— А како си ми ти, беже, лијепога ти дина2

Шајин Пештерац поручи свима ракије, пребаци ногу преко друге, па отпоче ређати, хвалисаво али без лагања, своје зивлуке и испаше, куле и чардаке, тисућна стада оваца и крда пештерских говеда, гоСпотство и злато, завршујући да сваке године лучи много више овнова за Солун и Цариград но Феровић из Плава, који живи у седам кула и има више чобана него Књаз Никола стајаће војске...

Ракија поче снажно да помаже ова два чудновата човека. Чим Рако помену свој ·кавени такум, своје филџане у зарфовима и некакав позлаћени послужавник, бег нареди да се пеку кокоши и доноси ракија ибрицима колико је ко хоће и може, причајући и даље о својем богатству и госпотству. Видосав задовољан што се овако троши, па је готов да поверује и Козаревцу, а не само бегу. Сељани се загрејали и раздрагали што тамо негде за цео дан хода, у брдима, у некаквом- Колашину, постоји богат Србин, па би поверовали -и у већа чуда. Пештерца обузео ракиски огањ, а Рака неодољива неман да лаже, како никад ниједан Колашинац није могао нити умео. Ракија га ђаволски држаше да се не спотакне.

Но кад већ осети да нема шта више да ређа, он одједном преврну кожух, узе жалостиван изглед и стаде живо да казује зашто га је овамо намера намерила. Покрај свега толикога добра, сад је бедан и јадан, јер је остао без оваца. Све му метиљ упропастио. А таких оваца у крштеника није било. Па се искрено и слатко заплака:

— Кућа ми се, беже, ископала. Немам више брава да блекне, нестало је пустих капреча што су буљуке водили; пуста звона стоје обешена у вајату,