Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОЗАРЕВАЦ 173

а ја жалостан као да сам сина укопао... Зато сам зашао од села до села, али ниђе добре овце... Ех, овце моје, буљуци моји, јадном мени!..

Бега гануше ове сузе и одмах му рече да ће му за нескупе новце уступити колико хоће из својих, стада, само кад је такав кућник и кад толико милује ту стоку. Рако скочи и узе му руку коју пољуби само како се раји пристоји:

— Благо нама за наше аге и бегове!.. Живљела ти лоза и кољено до вијека!..

— Здраво био, рајо и домаћине!..

Купња се одмах сврши. Бег му уступа да бира педесет оваца и два овна по дукат за главу, а Рако пристаде и поручи част, само рече да није сад при новцу.

— Пиј, а лако је за то! — узвикну Пештерац. — На зиму кад се вратим из Солуна, доћићу ти у Козарево, па ћемо се лако наплатити.

— У подне, у поноћи, беже, добро си дошао у нашу сиротињу!.. Мако ти је вјера старија, невјера ти бити нећу, а турковању ти част...

Кроз неколико дана Рако Козаревац одиста је дојавио овце својој кући и поносито узвикнуо да изиђу и да га сретну. Он је добро знао да му их је Турчин уступио лако, јер је као и сваки Турчин рачунао да му код Србина не може пропасти: још раја није господару ништа појела... Али за његове укућане ово беше право чудо. Живана га упорно погледа кад он седе покрај огња:

— Откуда ти овце, баћог _

— Почекај док напуним лулу, грађо моја!..

А, што ти се сад чини2.. Умијем и ја нешто привриједити 2

— Заиста, откуда ти овце

— Али да ником не казујете...

— Опет да лаже2!..

— А2.. Отиднем код Салка Црнишанина, поведем га у Сјеничку Нахију, те поћерасмо грдне овце.