Приповетке / Григорије Божовић

174 ГР, БОЖОВИЋ

Ово је мој дио. А велика је прпа била. Један је наш друг погинуо, један...

— Не лажи, грдан не био! — обрецну му се кћи и пресече га у речи.

— Не, не: истина је да сам нашао новце и купио ово брава.

— Нека, нека...

— Море, узео у наполицу, само ме не кидај више, дијете !

Но никад није био тако сретан као кад сутрадан његов син појави овце кроза село ка Олуновици. Стајао је старац на помолу иза куће, поносно теглио димове и сањао. Чак је целога дана остао код куће, загледао оборене плотове, побио два-три коца на тору и обећао баби да се само добру нада, јер ће је прве суботе свести у град. А сељани се изненадили. За свакога од њих имао је по један чудноват начин како је до оваца дошао. Наполица, отимачина, крађа у Сјеничкој Нахији, и још триста чуда. Свога брата закле да Ке чувати тајну, па му рече како су му овце дар отуд преко плота : чула Србија да је један Обренов син осиромашио, па му ово послала!.. Но опет, поред свега заношења и оваквога зановетања, он не заборављаше како је до оваца дошао. Помисао да Шајин-бег може брзо дознати за превару, па доћи право у Козарево, испребијати га и овце одузети, гонила га је да на ствар гледа много трезвеније. Барем да искористи овај свој напор, тим пре што ни сламке сена нема за зимовник. Стога он другога јутра закла једну овцу те омрси чељад, а првога тржнога дана сагна у Митровицу десет брава и продаде за добре новце. Собом је одиста повео стару Весну, купио јој памуклију, а свима обућу, при том каве, шећера и добре ракије.

И почео да живи како је некад чезнуо. Простирач му се искрај огњишта није дизао колико ни о Божићу, Весна је по цео дан добијала заповести: „дела баба, испеци ми још једну каву!“ — ао ручку и вечери служена му је ракија не као домаћину, но као куму кад дође на крштење. Живану је опитомио