Приповетке / Григорије Божовић

176 ГР. БОЖОВИЋ

>

— Шта је, ако Бога знаш2! — узвикнуше сви у један глас, | — Несрећа... несрећа, тешко нама! — говораше

он испрекидано, пијући воду.

Гости поскакаше са својих места, Вукојица блесаво спусти ибрик са ракијом, али Живана брзо стаде испред оца и злокобно му погледа право у очи, мислећи да је код њега опет стари наступ да лаже, да узнемири људе онако у буди Бог с нама. Али Рако јуначки издржа њен поглед и као луд повика;

— Вукојица сине, бјежимо!.. Овога часа, бржеј!. И ти Живана, с нама!.. Баба нека остане до сјутра!.. Бјежимо!.. Ја сам... ја... убио човјека... Турчина... Чујете ли, Турчинаг.. Више Жеровнице, доље у нашој ријеци... Бјежите ко је крштен!.. Велика се хампа свикала, све што клања дигло се и трчи ка Козареву... Бјежите!..

После ових речи он зграби једном руком Вукојицу, а другом Живану и тргну их да пођу из куће. Али се Живана секну и оте, позивљући госте да му не верују. Рако је усплахирено позивао још два-три пута, па кад виде да је узалудно, махну руком, трже преплашенога Вукојицу и штуче у мрак преко улице право својем брату Миљку. Ушавши му у собу онако изненадно, а држећи Вукојицу за руку, он престрављено повика:

— Ја убих човјека... Турчина... Бјежите ко је Козаревац!..

=— Каквога Турчина ноћас 2

„„Таквога... После ће причати на дуго и широко а сад нека беже. Враћајући се данас са трга, ударио је кроз Жеровницу и баш испод Кремештака стигао га Шајин-бег Пештерац, од кога је он јесенас “у истину купио овце, издајући му се за брата Миљка. Прокљувио то бег, па повео собом онога о таснога зликовца Дина Чабранина да му кућу запале и чељад поробе. И стали га уз пут тући крвнички и бездушно. Ево како већ изгледа. Дошло му најзад тешко и од. тољаге и за кућу и злосретно крсно име које ће се крвљу а не вином прелити. Па уграбио бегу мар-