Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОЗАРЕВАЦ 177

тинку, убио га и штукнуо у гушљак. Дин је узалудно на њега опалио неколико пута, па потрчао низа село из гласа вичући да потече ко је Турчин и турски син, јер уби Турчина Рако Козаревац... | 6

Више није требало. Страшни узвици забрујаше по соби и кући, па мало и велико, укућани и гости, потрчаше у суседство да му кажу јаде. Цело је село. једно родство и за крв је одговоран свако на. кога прво наиђу. Дин је свакако отрчао чак до Бањске, а Бањштани су старе злице и убојице: поклаће све што им под нож дође. Несретна вест за тренут облете свеколико Козарево. И одједном, у место песме, настаде јаук и кукњава, писка деце,. запомагање плаш· љивих жена и уздаси изнемоглих стараца. Село се страви, свика, поче да гужва и збира у гомилу око Миљкове куће, као да су вуци узвијали плашљиво стадо коза. Неко узео дете, неко по двоје, неко шчепао поњаву, а неко заборавио да испусти чак и ибрик, из којега је служио гостима ракију; неко је пошао у чарапама, а неко са но једним опанком на нози. Све је притискао безуман страх, све звера и штреца откуд ће поћи и одакле ће почети то изненадно зло · страшне турске освете.

— Бјежите!— гласило се по селу из стотине грла.

А Рако изишао на улицу испред братовљеве куће, па једнако држећи Вукојицу за руку као да 'му је трогодишњак, мрачно посматра овај страхотан призор, тобож чекајући да се све прибере, па да и сам пође. не лагано но трком.

— Па куда ћемо, прокукали2 — обраћаху му се из дрхтаве гомиле.

— На Олуновицу, Војмислеће, па право у Србију.

— У Србију!

— У Србију!

— Бјежите! — опет загушен крик покри козаревске улице и дворишта. 5

И за тили душак све се, обузето бескрајним страхом, у гомилама наже косом ка Олуновици. Ко имађаше коња брзо-брзо га осамари и посади на њега бабу или изнемогла старца. Планинке и чобани

12